fejm.ba

Kultura

Je l’ ovo život ili ja sanjam?

FOTO:AMELA HASANOVIĆ

Piše: Anisa Mahmutović

Svake večeri, ja sanjam, uvijek nešto sanjam.

Sinoć tako usnih moga babu kako se sprema za utakmicu, bratovu, ne bilo čiju.

Sanjah Bože grupu njegovih jarana iz momačkih dana. Svi veseli, dresove i šalove nose kao da na utakmicu reprezentacije idu.

Sanjah Bože u Potočarima lijepe kuće, avlije pune dječice, a na igralištu turnir u malom nogometu.

Ekipu čine Damir, Salih, Emin, Milan, Dražen… Sanjah Bože majku Hatidžu, mahnu nam sa balkona, ostala kući čuva unučiće.

Pjevamo Dinu Merlina i onu Bosnom behar probeharao, dok kolona vozila dolazi. To navijači lokalnog tima idu.

Sanjah Bože radnike fabrika kako nas pozdravljaju sa prozora i ono pašče Munirovo odnekle mi dođe u san, skakuće oko nogu, čeka koji komadić sudžuke.

Bože usnila sam i Mahira, došao sa studija iz Sarajeva, za godinu kaže doktor će biti. Ima curu neku tamo, ali doći će kaže ona zbog ljubavi u njegovu Srebrenicu.

Majka bratu nešto priča, a on odmahnu rukom i ode. Veli:“Ko će slušati njene pridike.“

Sanjah Bože noćas… Sanjala sam ja babu i ranije, dok sam mala bila. Sve vjerovala kako će sutra doći. Brata sam samo jednom u snu vidjela. Nisam mislila da će doći. Naljutio se na mamu, ostavila ga sa 12 godina u Potočarima i ja bih se ljutila, mislim se.

A onda zazvoni telefon. Haman da jutro je. Zove neka teta mamu, nešto joj priča, a ona plače li plače.

„Našli oca i brata,“ rekla je.

Sekunda radosti, pa u dahu pitam je:“Gdje su bona?“

„U Komemorativnom centru u Tuzli, našli im kosti na Crnom vrhu.“

„Ne, ona opet laže, oni su živi, samo ona to ne može da shvati. Lažu svi koji kažu da su ih ubili.“

Dovela me u taj Komemorativni centar, gledam kosti, gomila kosti na dva čaršafa i oni meni kažu da su mi to otac i brat.

Jok! Moj otac je mašinski inžinjer, ima brata, doduše i za njega su rekli da je ubijen, brat mi je fudbaler, htio upisati ekonomsku školu, nosio me, branio ko mlađu seku i nije dao da trčim za njim kad mu drugari dođu. Otac me grlio, kupio mi crveni džemper i lakovane cipelice da imam za Bajram.

Oni meni kažu da sve je to bilo i da su oni preselili na Ahiret. Pucao Milanov otac u njih rekoše, vidjela mater na nekom snimku.

Što bi on pucao u njih? Milan je kod nas spavao i jeo. Igrao se sa mnom, a sa bratom fudbal trenirao.

Mater mi veli da su ih ubili što su muslimani. A što nas muslimane mrze?

Šta smo im uradili, jel sve to bila laž prije?

Šta je istina, a šta laž u ovome životu koji imam sad ovdje u Tuzli?

I šta ću tu? Niti su mi oca tu ukopali, ne mogu da mu idem na mezar da se ispričamo, pa mu moram svake noći pisati pisma. Hoću nazad u Srebrenicu. Tamo sam rođena, tamo mi je kućni prag. Imam možda nekoga od familije, a možda i babi bude lakše kad kažem da smo opet mama i ja u našoj kući.

Nema više Milanovog oca, našla sam ga na facebook-u, sad živi u Novom Sadu. Piše na portalima da su ga optužili za ratne zločine pa kaže tamo pobjegao da u zatvor ne ide.

Bože, šta ti misliš, je l’ ovo život ili ja sanjam?


BH Telecom
Na vrh